FRUŠKA GORA

Fruška gora (mađarski: Tarczal, latinski: Alma Mons) je ostrvska planina u Sremu, regionu pokrajine Vojvodine u Srbiji. Najveći deo Fruške gore se nalazi upravo u Vojvodini, dok mali deo zalazi u istočnu Hrvatsku, u Vukovarsko-srijemsku županiju. Prostire se na dužini od oko 75 km, širine je od 12 do 15 km i zahvata površinu od 25.525 km². Fruška gora je 1960. godine proglašena nacionalnim parkom. Najviši vrh je Crveni Čot (539m), a ostali značajni vrhovi su Stražilovo (321m), Iriški Venac (451m), Veliki Gradac (471m) itd. Naziv„Fruška“ potiče od reči etnonima Franak što ukazuje da su Franci naseljavali ili kontrolisali ovu planinu.

Fruška gora je ostrvska, stara gromadna planina. Doline i padine Fruške gore su prekrivene livadama, pašnjacima i žitnim poljima, na padinama su voćnjaci i vinogradi sa čuvenim vinskim podrumima, a delovi viši od 300 m su obrasli gustom listopadnom šumom. Na Fruškoj gori je najveća koncentracija lipove šume u Evropi. Oko 700 vrsta lekovitog bilja raste na ovoj planini. Neke od brojnih životinjskih vrsta su jeleni, mufloni, lasice, divlje svinje, risovi itd.  Stvaranje planine počelo u mezozoiku, pre 90 miliona godina; naučnici je nazivaju „ogledalo geološke prošlosti“ — na njoj su pronađene 164 životinjske fosilne vrste, stare oko 123 miliona godina. Fruška gora bogata je šumama hrasta, graba, bukve, lipe i drugog drveća; sa zaštićenih preko 50 biljnih vrsta.

Vinogradarstvo u Sremu je jedno od najstarijih u Evropi. Čokot je izdanak blagorodne zemlje na bregovima Fruške gore već 1700 godina, kada je prvu lozu na njima zasadio rimski car Probus iz drevnog Sirmijuma. Dolaskom Turaka vinogradarstvo u Sremu je skoro uništeno.

Postepeno se obnavlja i pun procvat dostiže u vreme austro-ugarske vladavine. Čokot je bio i ostao stožer života mnogih karlovačkih naraštaja, a karlovačko vino je blistalo širom Evrope, uvek gospodstveno i otmeno, među najboljima. Tokom nekoliko vekova Karlovci su smatrani za srpsku prestonicu vina. Fruškogorska vina izvožena su još u 15. veku u Češku i Poljsku.

Književnik i član Bečke akademije nauka Zaharije Orfelin je 1783. u Beču štampao „Iskusni podrumar“, a Prokopije Bolić, arhimandrit manastira Rakovac na Fruškoj gori, štampao je u Budimu 1816. prvi vinogradarski priručnik pod nazivom „Soveršen vinodelac“. Ovo su najstariji radovi na našem jeziku u Vojvodini o vinogradarstvu i vinarstvu.

O KRČEDINU

Autorka: Jovanka Zurković
Izvor: Danas
Krčedinska ada sa deset kilometara dugom obalom spada u grupu najvećih dunavskih ada od ušća Dunava do ušća Tise u Dunav. Od obale je razdvaja Gardinovački rukavac, koji ovde zovu Dunavac, a koji opet vodi do čitave mreže drugih rukavaca i bara. U Opštinskoj turističkoj organizaciji Inđije setili su se da im je nekako Krčedin bio zanemaren i smatraju da će ubrzo postati značajno mesto na turističkoj mapi Srema i Vojvodine. A za to ima mnogo razloga. Ima onih koji su ubeđeni da je Dunav ovde najlepši i da pruža neslućene mogućnosti u razvoju turizma. Znaju to dobro vikendaši, a ima ih ovde gomila, pa su valjda zbog toga i cene vikendica poprilično veće nego u ostatku Srema. I meštani od razvoja turizma očekuju boljitak, više gostiju koji će novac trošiti u kafanama, za iznajmljivanje čamaca, kupovinu sveže ribe…

Hroničar mesta i predsednik Zavičajnog društva Krčedin Mile Obradović ovo mesto smatra najlepšim na svetu celom i o njemu priča punih usta i srca. Razloge za napredak on vidi pre svega u geografskom položaju mesta jer je tu nadohvat ruke za žitelje Inđije i od Koridora 10 udaljeno samo tri kilometra, dok od Beograda i Novog Sada treba prevaliti celih tridesetak. Selo je prastaro, a o tome svedoče brojna arheološka nalazišta. Prvi tragovi naselja su iz perioda neolita, a u keltsko doba postojalo je u okolini utvrđeno naselje.

U vreme pod vlašću Habzburške monarhije do kraja Prvog svetskog rata Krčedin je bio na Vojnoj granici, a svi stanovnici su bili vojnici graničari. U to doba Austrougarska je planski ušorila mesto zbog Vojne granice. Kao naseljeno mesto postojalo je još u 16. veku, a u 18. veku zabeleženo je da je imalo 41 domaćinstvo, a stanovništvo su uglavnom činili Srbi poreklom iz Srbije, Bosne i Like. Deo stanovništva je doseljen u prvoj i drugoj seobi pod Čarnojevićem i Šakabentom, i to iz južne Srbije i sa Kosova.

O nazivu mesta postoji više teorija od one da su ovde nekada bile šume, pa su ih stanovnici krčili. Turci su ga zvali crveni Krčedin zbog ovdašnjeg majdana koji su eksploatisali i od ovog kamena je, vele, građena i zemunska tvrđava. U vreme Vojne granice selo se nazivalo Šanac, jer je bilo ušančeno. U tursko doba ima 27 domaćinstava, a to je bilo veliko mesto i moglo se porediti sa Zemunom. Imalo je bolji status nego Zemun i Vukovar, zapravo povlašćen, u funkciji čuvanja puta od Carigrada, preko Beograda do Budima.

Zbog toga je bilo oslobođeno najvećeg danka u krvi i plaćali su samo osnovne poreze. Turci nisu ostavili ništa sem naziva potesa, kao što je Kalakača, a ovim prostorima vladali su 168 godina. Posle Karlovačkog mira negde oko 1702. pripada Karlovačkom vlastelinstvu i pripaja se Vojnoj granici, tako da meštani opet postaju čuvari granice. Austrougarska planski naseljava mesto. Krčedinci su učestvovali u ratovima za malo zemlje, nekih pet-šest jutara. Tako je stvoren mentalitet kakav je i danas. „Sremci vole da se potuku, popiju, a najmanje da rade. Jedna priča kaže da kada im je carica davala zemlju, nisu hteli da je prihvate, pa su dobijali i 16 batina po leđima“, kaže Obradović.

Polovinom 19. veka beleži se dolazak Nemaca. Kasnije oni čine polovinu stanovništva i uvode novine kao sejanje na brazde, prve parne mašine, ciglane, pa je i selo oživelo. Krčedinci žale za njima, a otišli su prisilno 1945. Tada su kolonizacijom naseljeni žitelji pretežno iz BiH. Nekada je Krčedin bilo vinsko selo. Vinograda ima i danas. Ponudiće vas i vikendaši ako vas put navede do obale Dunava, gde se nalaze vinogradi Kuće vina Živković. Onako, bez razloga. Da se sedi, pijucka i divani. Stari Krčedinci će vam kao veliku tragediju ispričati priču iz 1728. kada je pop Vladimir Petrović izvestio Karlovačku mitropoliju da u selu zbog velike suše nema ni vina, ni rakije, tako da se ne može naći niko pijan!”